Delo

ПОЛПТИЧКО-ПРОСВЕТНЕ ПРИЛИКЕ У Г.ОСНИ 511 укратко изпијели кратак иреглед нашег просветног стања, и слободе коју смо у иогледу наше народиости н неговања нашег народног духа и свијести за врнјеме отоманске владе имали, то да пријеђемо на наш главпи предмет, да видимо: од каквог је утицаја аустр. угар. окупација на нашу народност била; и од каквог је утицаја била на прве зачетке културе и цивилизације међу нама; на прве расаднике праве европске цивилизације у овнм земљама; на наше — српско православне школе, на према томе вндећемо да ли је, и у колнко је Ауетро-Угарска одговорила своме задатку у овим земљама? и да ли је повела заиста овај народ путем, којим ће ои до свјетлосги праве и нстинске европске цивилизације доћи? Писац овнх редака врло се добро сјећада је баш на Илнндан 1878. године, проговорио првп пут са аустро-угарскпм ОФИцпром на босанском земљишту. Бијаше то један обрлајгнант Леополдове регементе. На питање обрлајтнантово шта је он? писац му је одговорио да је Србин нравославне вјере. На таки одговор гоен. обрлајтнант нашао се у толикој мјерн увријеђен, да .је био тако дрзак, те је прихватно за сабљу и нодвикнуо му: „какав Србнн зар мн нашу крв прољевати у овој земљи а ви се Србима звати, то неће ии ад моћи бнтн. Србип је онај ко се у Срби.ји родно.“ Шта му је ннсац на то одговорно можда се госп. обрлајтнант и сада сјећа ако је жпв. Послнје овога разговора с обрлајтнаитом, нпсац је мислио да то говори један обичан ћесарев солдат, загрпјан мало боље „шнапсом* н „шљинговицом* те иаравно нпје никакву важпост на тај говор ни полагао. Но на жалост на скоро се увјерно не само писац но и цно срнски нравославнн народ у Боснп и Херцеговнии и ван ње да што је Туре пјано говорило, то је Туре тријезно учинило, и да је кроз загрпјану главу ћесарева офицпра запста и збиљски говорила будућа политнка аустроугарске монархије у овим земљама. Нећемо а и не можемо овде нспитивати какви су разлози н политички рачуни руководилн аустро-угарску монархнју у окупираннм земљама, да одмах на првом кораку унотреби сва могућна срества којима је мислила наћерати један народ да се одрече свога нмепа, своје пародпости, да наћера нас да се одречемо српства, и свог српског имена и народности. Овакав покушај заиста стоји у онрецп са Божјпм, природним н човечанским законнма, он се протнви здраву разуму, он стоји у опреци са сампм задатком окупације. Па ипак ето једна евроиска велеснла одмах на нрвом кораку покушала је и с тим се ухватити у коштац. Да ли је у интересу европске цивилизацнје и напретка нужно било да она оваке кораке предузпма? Да ли та хваљена европска цивилизација тражи од једнога народа, да се најприје одрече своје народности па. да постане цивилизован? На ова пнтања дужнн би пам били одговорити онн који су потписалн Аустрнји мандат за окупацнју Босне и Херцеговнне. Преко ере ђенер. ■Филиповића и мнннстровања Славијева, када се војничком грубом силом мислило да се може наш народ похрватнти, пријећи ћемо: оно нам је свима још добро у паметн. За нас је важннје да се мало забавимо