Delo

74 ДЕ .1 0 Ту се сад поновише стари појави латинскога наваљивања који у ово млетачко време добише јасан тип талијанчења. Па и ово је сад најпогодније земљиште нашло у крајевима са највише трагова старога Латинства а највећег је уснеха имало у градовима и неким острвима где је дуждева сила најпре ногом била стала, за тим у оним местима на копну и мору где је рано било завладала те која не беху никако потпала под Османлије, а најмање онде где јој власт трајаше свега од краја XVII века, стотину година, или и још краће. У том талијанчењу разликују се јасно три засебна, али конвергентна, чиниоца: млетачка политика, католичка црква и талијанска култура. Влада Светога Марка није ишла на талијанчење саме масе народне. Г1о ономе кака је она сама била у XVIII веку олигархиска по начелу а сва прожета кастинским духом, њој је главни посао био да одвоји племство од народа, да га однароди; ако на његово талијанчење није сама ишла, ово је после долазило само ио себи. Тога домаћега племства у осталом није много било, али га Млечићи себе ради ствараху од оних елемената које могаху имати при руци. Угледније племенске и друге породице, заслужни јунаци, народни и сеоски главари добиваху, поред плата и пенсија, разне племићске ступњеве и одликовања. Сеоски кнежеви посташе млетачки аСопИ”. Међу српску демократију унесоше се идеје о сталешким привилегијама, те се на телу народном, од самога његова меса и крви, оплете читава мрежа млетачких људи, који на својим леђима ношаху дуждево господство. Ну ти носиоци не беху влади несумњива подлога ако беху православни. С тога су Млечићи сматрали за политичку дужност уклонити што им је сметало да начине себи поуздане створове од таких људи, нарочито оних који живљаху по градовима, изваи народа, те већ по томе беху слабије отпорне снаге; и за то им је прва брига била да им наметну католичку веру, у чем их црква вредно потпомагаше. Тако народ остајаше без свих својих природних вођа, обезглављен. Још придођоше привредне невоље народне. Млеци су били град један а не држава, град који је хтео живети и живео од земаља које би себи подложио. Они су се о својим владавинама бринули само у колико су имале војнички значај, те су их бранили и утврђивали; иначе су их ценили само према својој индустрији — као потрошачка тржишта или као изво-