Delo

76 Д Е .1 0 тпм су се старали да овоме сужавају границе. Ту им иђаше на руку Факат што је православна црква била постала толико српском народном, да је за необавештенога посматрача с р пски и православни постало синонимно. У том погледу ра1)аху влада и католичка црква сасвим солидарно. Срби католици остајаху тако без народнога имена. Зову се к р ш ћ а н и, за разлику од православних — хришћана, или месним именима. Језик, за разлику од талијанскога, зову н а ш к и, и та се замена правога имена негује пажљиво, као и у другим нашим крајевима где се такође било пошло путем одрођаваша и зазирања од светлога имена српскога. Учени Млечићи називали су тај језик далматинским и илирским, па су то примали и наши виши редови. Али најшире је у службеној употреби било старо име словенско, које је и простом млетачком свету било обично. Ако се ово у самом народу још тада држало, млетачки га је правац подржао; ако ли га је овај тек из нова усадио, брижњиво га је однеговао. Та панслависам беше тада тек у повоју, нејако чедо занесених глава научничких, а Русија још далеко од мора и Карпата ! После, тај су назив Млечићева уста изговарала Ш ћ а в о н и, а то је уједно значило презрене робове. Ко би још од такога имена зазирао?! Па још то не беше једино име презрења које се Србину и -Хрвату давало! Често мрзак, увек зазоран, презрен свуда само не на крвавом ограшју, православни део нашега народа животарио је с малим изузетком у незнању и дивљини. На старим сликама нацртани су сељаци из неких крајева: без кошуље, голих груди само у гуњевима. Они немаху никога свога. Свештеници им беху као и они сами. Више јерархије није било. Неколико манастира беху народу једино иоле знатније уточиште духовно. Уза све то беху у православној руци јасне гусле са свим оним што уз српске гусле иде.1) Па ни у тој осами не беше Србин миран. Главно: хтели ’) Ј1епу слику дрквено-подитичкога и просветнога стања нравославних у Далмацији на крају овога времена даје архимандрит Ђерасим Зелић у својој аутобиографији, која би по свему заслуживала да је садашњи писмени, не велим: образовани, Срби .много више чнгају. Надамо се да ће и с тим бнти боље, кад добију у руке ново потпуно издање које спрема Српска Књижевна Задруга по рукописима, скоро пронађеним.