Delo

78 Д Л л 0

Хтели су створити и стварали су безбојну масу људи католика, који неће ни за шта друго знати до за веру. То је са свим у духу онога што је римско-универсална црква радила и по осталој католичкој Јевропи; овде се с тим мешала и стара мржња далматинских црквених људи према свему оловенском. Грешно би ипак било не признати изузетке, а особито попове и Фратре глагољаше који су, са пуно преданости народу, чували словенску глаголицу (ћирилици већ није било спаса!) и књигу у црквеној употреби. Али главнина свештенства поста у млетапко време са свим латинска, управо талијанска. Не треба заборавити да је то оно време кад је у крилу римске цркве после протестантске реФорме и трентскога сабора настало оно што неки зову католичком реФормом а неки реакцијом, кад је, оснажењем средишне власти — Рима, талијански елеменат добио још већу превласт но до тад. Тако се и далматинска црква, с оно мало изузетака, са свим поталијанчи. А колико су свештеници у опште врсга вољна да у других људи гледа и трпи штогод друкчије него што она има, познато је. Ваљало је дакле и паству талијанчити. Међу свим пак духовницима у хришћанству није било других мање трпељивих од онога друштва којо се именова именом спаситељевим, али место речи љубавне огласи људима» који нису као они, рат до истребљења. Исусовци доиста беху у Дубровнику главни непријатељ српскога бића. Страшно њихово културно-политичко средство свуда у свету беше школа, па тако беше и у Дубровнику. Појас омладине за појасом, смењујући старија колена, ступаше у живот све прожетији талпјанским духом, све одрођенији. А и није било лако борити се и одржати се где се јављаше силна талијанска култура и ступаше у борбу с. народом сложно с политиком и црквом. Талијанска просвета у то доба не беше очувала своје давно првенство у Јевропи. Беху се поред ње високо винуле Инглиска и Француска па јој се и Немачка примицаше. Али у нашим западним крајевимталијанска књига с Тасом^и Ариостом, талијанска наука с Галилеом и Галваном стојашо, силна, далеко од такмачења. Наш народ истина беше жељан своје зраке, али залуду: Качићев аРазговор” беше не-