Delo

92 Д Е Л 0 Песмом буде љубавнике, Што су ту заспали. И Цена се пробудила, Па они отворн; Виде небо, лишће, дрва У тој чудној гори. „Хајд’, Камене, куда ћемо?“ А он на то рек’о: „Не знам, душо, да идемо Ма где на далеко. Преко брда и висова Док сунце не зађе, Где нас отац твој не може Никада да нађе; Наша љубав где пе може Сметати нпкоме, - Томо, Цено, да одахнем На срдашцу твоме.“ „чуј, Камене, топот коњски Граја нека прати.“ „Потера је!...“ викну Камен II пртљаг дохватп. Појурише као срне Преко те планине, Бегање им не спречава Грање ни урвине. Топла љубав јуначп пх, Страх пх напред жури... А иотера виче, псује II по трагу јури. Али Цена од умора Тек што нпје пала; Окрете се, па ко мало Дете заплакала... Овај плач му срце дирну — А нема му лека Плач му снагу удвостручи Ту се сад не чека. У леву је руку торбу II пушку узео, А у десној драгу своју Собом је понео. Тако трчи н не пушта Ово бреме скупо, II ако се од умора Сав у зноју куп’о. А потера од један пут Сасвнм блпзу ба’ну, Цеко лети као бесан II виче да стапу. Камен стаде, Цену спусти. Она доле клече. Дпже пушку и напери „Убићу га!“ рече. „Немој, драги, отац мп је!“ — Али пушка пуна Пуче... „Бежи, ти се спаси, Ја ћу умрет’ туна !“ „Стој, вештпце, кћи проклета! Где је онај дроња ? Викну Цеко сав запењен II одскочи с коња. „Шта ће с тобом грешном бити, Ево, сад ћеш знати; Дођох ти са сватовпма, Сад ћу те удати!?“ II налете на кћер своју, Дохвати јој власи, Нежна плећа бичем шиба, По телу је газп! „Где је лопов?“ виче Цеко Све бешњи п љући,