Delo

Чини му се: сваки камен Има уста, очи ; II говори: проклет, проклет! II на њега скочи. И он одмах натраг бежи... Он би на крај света; Јер му мира никад не да Гомила ироклета г Иде тужан и замишљеп, Блед у лицу поста, Од болести исуши се, II к’о сенка оста. И престаше сви сељацп С њиме да се друже, С презрењем га обилазе, Да се не окуже. Поред њега сви пролазе Иутећ’, без поздрава, Јер човека проклстога Сваки избегава. И у цркви где он стаие Сви даље одступе, Ни рођаци око њега Никад се не купе. На и Госиод јарост своју На Цека подпже: Свака беда и невоља Брзо га сустиже. II смрт страшна у његову Кућу се настани: За непуни месец дана Три сина сахрани! Шуме пожар упропасти, Њиве спржи сунце, У кошеве није мет’о Баш пи једно зрнце! Силну стоку, што је им’о, Зараза помори, Кућа му се једне ноћи У пеп’о претвори! II изгуби све имање: Кућу стоку, злато, Неста брзо свег богатства К’о да би крилато. А гомила расте ипак II ноћу и дању, Јер камење непрестано Народ баца на њу. На кога се Бог разгневи Ни свег му не прашта, Који многа зла почипи Много н испашта. Мисли, мисли дуго Цеко Трљајући чело, II сети се — у град оде, Па набедн село: Да се сваке ноћи кришом Хајдуцп састају, Иа и жене н дево.јке Већ пушке имају. „Бре!“ повиче бесни паша „Ту их доведпте, II вешала за све редом Одмах подигннте!“ Нотрчаше зле заптије У село да траже II хватају бунтовнике Кога кмет покаже. Урнебес се чнтав диже: Деца у глас плачу,