Delo

ПРОКЛЕТА ГОМИЛА 99 Да се њему прпчинило К‘о да ватру гази. Сваки тренут беше тежак, И јад пови стиже... Гле из села читав облак Прашине се диже. II он виде коње, људе И капе црвене, На у чуду није знао Где ће да се дене. У селу се вест пронесе, Да је грешнн Цеко (Кад је внд’о, шта се збило), У шуму утек’о. „Стој!- Не дајте! —Држ’те Цека! Побеже издајник! — —* Многи гласи повнкаше На свечани празник. II потера сакупи се, Све избор јунаци; Показаше дух војннчки Смиренн сељаци. Завптлаше оружијем: Пушком, коцем, вилом, А дед-Антон баш зачини Чету са вратилом! II јурнуше свп у шуму — Од љутине дршћу II брзо га сустигоше На једном раскршћу. „Обесите чога Јуду!“ Деда Антон виче, лДош’о тн је час последњи, Иодли издајниче!“ лНе!“ повиче Зелен-Горо, „Бац’те га у јаму!“ Други рече: „У кожу му Натрпајте сламу!“ „Катраном га намажпте!“ Опет трећи рече, „Па у колу оп пека нам Светли ово вече!“ Из очију плам им сева Од беса и једа, Свака смрт за бездушннка Блага им пзгледа. — II од једном тоиот чу се, Дружина ућута... Друга чета кднчућ’ сиђе С брега на сред пута. „Стојте, људи, не дирајте; Деда, впдпш ли ме?“ Викну Камен и у друштву Нека була с њнме. „ Камен! - Цена! — “ сви викнуше, II свак’ нх упит’о:’ иГле, Камена! — Где си био? Цено, јеси л’ ти то? — —“ Грлише се, љубише се, Грунуше им сузе, II Фереџу један с лица Ценинога узе. „Браћо, ево моје младе, Живи опет сви смо, Са мојим је људ’ма данас Срећно избавпсмо. Халид-агн сврших дане; Ал’ он први не би... Дадох крви ножу своме, А освету себи.