Delo

10(3 д е л о црквена управа; а на томе пх путу чекаше предусретљпво и Беч. Овај у њпма налажаше не само жељно очекиване заменике аутономаишма него и миле савезнике, према ваздашњим тесним везама између хабзбуршке и ватиканске политике. 11овек, који је највише учешћа имао у склапању ком промиса између владе и народне странке, који је управ, пошто компромис није за дуго био ни јаван ни познат, скренуо странку са старога, начелнога пута на нови клерикално-владински — био је Миховио ГГавлиновић, католнчки свештеник, и дотле врло вњђен првак у странци. Павлиновић је био родом и завичајем из српскога приморја међу Цетином и Неретвом. То је приморје у доба српске државне независности, с врло малим изузетком, делило судбу осталих српских крајева, суседних му с истока и југа, те је већином живело у државној заједницн српској. Кад је из руку османлиских пре шло у руке млетачке, становништво му све беше покатоличено, а српска се свест и српско име стаде у њему сузбијати , познатим нам путовима. То се настављаше и у време аустриско до народнога буђења, тако да је чиста српска свест готово са свим нестала. Павлиновић беше од првих католика који пригрлише политички покрет свога народа. Млад поносан, одушевљен, а човек од једнога кова — сав се предаде народној струји. У њему је родољуб са свим у страну био потисиуо свештеника: његова природа није знала за умереност. Путовао је у Нови Сад, Београд, Цетиње, и имао тесних веза с њима. Песмом н говором певао је славу прошлости и наду будућности Србије и Црне Норе; био ватрен заточник слоге целога нашега народа, без разлике вере, без разлике имена. Али, после свега тога заноснога полета, настаје с њим неочекивана и необјашњена промена, о којој лепо Бјелановић вели „држимо и то на уму да се Сачли често претварају у Павле.иЛ) 1Бега захватају у своје вигове тајне струје из Беча и Рима, и Павлпновић се предаје њима. А предаје им се сав. Он постаје потпуно поп, који не зна за уступке никакве никоме. У странци беше врло много елемената да свесно потпомогну 11авлиновића. Било је мноштво људп без праве наро’) Бјелановнћ, „Цоп МШо па Вгашки“, 16.