Delo

П4 Д Е Л 0 ворио нам је власторучним писмом, ■ којим је позивао Турке: нека се селе у Брусу.“‘) Међу својим друговима Бјелановић је био врло активан, и ако је био пажљив према школи и стручној спреми. Видели смо да је сам поменуо „Зору*‘, она му је у опште највише доцније била на устима. Још је био један од оснивача далматинскога ђачкога друштва „Јединства“, и био му председ ник. И ово је друштво имало на себп српско обележје, а за то је највише, како веле, имао Бјелановић заслуга. Младићски напон надимао је шегове груди. Сав му се тај рад чинио мали, желео је већега, озбиљнијега. Међу тим веће дружење са српским ђацима из других крајева, већа спрема национална показивали су му све јасније како је јавни и другатвени жи вот народни у Далмацији чнсто затрпан несрпским елементима. Помишљао је да га треба ослободити свега тога. Онај политички правац и дух у народној странцп, онако мутан, са свим оним прпмесама хрватским, „славјанским,“ сепаратпстичким („далматинскимД дубровачким и т. д.), поповским, бечкнм и другпм — показивао се Бјелановнћу бедан према српској чистоти правца народнога у другим српским крајевима. С тога, како пише шегов друг тадашши „као звезда преходница лебдила му је пред очима мисао да својпм радом извојује п обележи сталне црте српске индивидуалности у Далмацији. Нама је још пред очнма како једном, у дворници бечког свеучилншта, .међу својим друговима, праведним гневом плану на порицаше српске народности у Далмацији, те, као соко, кликну: Јаох, мајко моја, кад ћу што привредити српској мисли на приморју!“ А српска је мисао тада љути бојак била. У Херцеговини и Боснн беше у крви огрезла Још жешће би, кад загазише и српске кнежевине. После прискочп и Русија. I III »II ту забаву у Бечу додаје писац — и свако друго дело за вародно осло бођење свуда су Срби почињали уз имну Милетићеву: Соко клнкће са висине. . II свн смо ми Срби у један глас слагали : Кад извесни куцне час, Зови само, ево нас !...“