Delo

426 Д Е Л 0 Срце је последње ударце откуцавало, а његова је мисао летела к оном што му за живота беше срцу мило и драго. С блаженим осмехом, као од рајскога чара, сећао се роднога места и спомињао је своје Ђеврске. Уздахнуо је чешће: „јадни Срби!“ А спомињући их, сећао се онога што их највише јадом задешава, па му на ум падаше оличење свега тога. и са његових усана оте се једно име, име Калајево. 2 марта разносила је жица по српској отацбини глас: да се тога дана једно крило од крајине одломило. Силан одјек по душама толике браће, блиске и далеке, било да је когод државник високога месга, писац великога гласа, трговац или занатлија, ученик или свештеник, у свакога једнака жалост сведочаше колики се губитак осећа, колико Српство цени Бјелановића. Који беху даље похиташе с изјавом туге и поштовања; који беху ближе, нарочито Приморци, потежише се лично на сахрану. Огромно учешће народа далматинскога беше и над мртвим Савом манифестација живота оне мисли за коју је он век вековао. Уцвељена удовица припреми му величанствену пратњу у Задру и пренос останака у родно му место. После му она подиже над гробом споменик од лепога мрамора. На високој пирамиди урезан је натпнс: ОВД.ЈЕ ПОЧИВА САВА БЈЕЛАНОВИК ВОЂА ДАЛМАТИНСКИЈЕХ СРБА. РОЂЕН НА ОВО Т ГРУДИ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ УМРО ЈЕ У ЗАДРУ 2 марта 1897. У КРАТКОМЕ СВОМЕ ВИЈЕКУ СРПСКОМ РОДУ СЕ ОДУЖИО, СРПСКИ РОД ЈЕ ЗАДУЖИО. ОВАЈ СПОМЕН ИЗ БЛАГОДАРНЕ ЉУБАВИ ЖЕНА МУ ДАНИДА ПОСТАВЉА.