Delo

САВА БЈЕЛАНОВИЂ. 427 Бјелановић је био малога раста, са чега су познаници обично га звали Сака и Савица. Сразмерно разЕијен, држао се ц кретао неусиљено, лако. Косе и браде (носио је пуну, али окраћу) био је загасито смеђе, иначе готово црномањаст. Још као ђак почео је, због краткога вида, носити наочаре (цвикер). На одело је увек пазио и бпрао га. У животу је вазда био умерен. Био је тих; сам осетљив, био је врло пажљив према другима; али би га идеја, дубоко уверење од једном начинили смеоним. Обазрив је био коме ће се поверити, али је с пријатељима, које би одабрао, био потпуно отворен. У њихову друштву мило му је било нашалити се и слушати шале. Иначе се повлачпо у себе, те није у свакој прилици показивао ни оно што је у њему збиља било, а камо ли да засењује околину и да се приказује и онаким каки није. Над челом његовим увек се превлачио сетан облачић; кад би стао мислити, с пером у руци или дискутујућн, чело би му се лако набрало. То је чело сад застрго мраком студене гробнице; за Саву су престале и бриге и борбе. Њега Српству више нема; али још војују, за исту мисао, дела његова. На народној њиви цветнога и кршнога Приморја земља је на многим местима доста посна, дивље се трње врло растићило, отровни је коров много набујао. Али су по њој дубоке бразде изоране Бјелановићевом руком, а у њима једро семе њом посејано; већ је из њих никла многа вита биљка. Хоће ли се ове отети и разгранати: оној изгорелој њиви дати влаге п хлада, те да на њој слободно букне живот који се у њену бићу крије? Или ће све то бити загушено: трњем разбуцано, коровом затрпано? Један Београђанин, родом из једнога, од давнине српскога, места на Вардару, десио се пре седам осам година, тамо, на својој очевпни. Са старим неким достом своје породице, а царскпм човеком, поведе разговор о безразложности портине полптнке, која српском имену и обележју не да да живи. да се чује у оним крајевима. — „Ваш је милет чудна травка, а ова је земља као царева башча — развијаше бег, с осмехом али