Delo

ТРИ СОНЕТА Први пут те ја угледах сада. Лице твоје тако нежно, бело, К’о да сунца још није видело, Ох, веруј ми, не видех никада. Ја те не знам од кога си града, Ннт’ изрекох то питање смело, Чнм те впдех, памет ми занело> Твоје лице, бајна цуро млада. 0, девојко, молићу се Богу Још један пут да те видет’ могу, Да ти речем шта ми мисли зборе: За те ншнта ја жалио не би1, И живот свој ја бих дао теби, Непознати, божанствени створе! Око мене све је тужне боје, Црни облак нада мном се свео; Њен лик с ума никад нисам смео, 0 тог ми тугу многи дани броје. И Бог најзад чу јадање моје, Осећање право разумео, Да болујем пустит' није хтео, Већ излио милосрђе своје.