Delo

ЈУНАК НАШИХ ДАНА — ДРУШТВЕНИ РОМАН — НАСТАВАК XII По одласку Сретеновом и остали се разиђоше, оста само Малиша с Ранком и још с неколицином. Малиша беше одушев.вен разлагањем Ранковим. Ови погледи на литературу беху му нови а опет тако прости и природни. И ако беше добар познаник Ранков, он хтеде још нешто, хтеде да му се још више нриближи, да се спријатељи с њим. Нешто га је вукло томе младом и одушевљеном човеку, чија је реч била тако силна и топла. Поручи још једну чашу пива па се примаче ближе. — Ово ваљаде! — рече он Ранку. — А било је и крајње време расхладити овог вечног критичара! У појам си га убио! Као вихор растурио си му начела... — Он није ни имао начела — рече Ранко озбиљно. — Ко има начела и убеђења он их са свим друкчије брани. Узмимо нпр. ово: ваш сусед је начинио себи кућицу од слабог материријала. Ви сте очима гледали како је ударан темељ, како је зидано између дрвене јапије итд. И кад је кућа била готова долази неко трећи па вам доказује како је кућица вашег суседа од тврдог материјала. Би ли ви примили његово мишљење? — Разуме се да не би. Не би му чак попустили ни да се разуме у томе шта је слаб а шта тврд материјал! А то не би