Delo

Јунак НАШИХ ДАНА

435 — Па што те шаље у школу? Што тениједала на занат? Требају нама овде којекакве битанге! Гледај га! Дорастао за вешала! Па је л?.. Не знаш лекцију?.. А?.. Не знаш је л?.. Не знаш, но знаш! Види се и на теби! На поље! Марш, напоље!.. Ђак изиде из школе — Све сама битанга, нитков!.. Деде нек изиде... Хајд, из лази!.. Гле, гле! Што си се укицошио тако? Гле како се зализао као да су га волови лизали!.. А овамо не знаш!.. — Знам, молим господине... — Лажеш! Ја знам да не знаш! Добро, деде говори! Ђак почне. — Ето да не знаш! Није а био је, него и био је!.. Кажем' ја! А овамо се укицошио као да ће на прошевину! Е чекај ти, кицошу, сад ћу ја теби показати! Узме прут са стола, извади перорез из џепа, расцепи њиммало прут па приђе ђак^ те му у онај процеп на пруту ухвати црилично косе са зулуфа па стане чупати... Ђака стане дрека. — Знаш ли ?. — Знам, молим господине!.. — А... знаш!.. И уврне још више па стане подизати руку а ђак се почне пропињати. — Знаш ли? — Не знам. — А не знаш? А што не знаш, магарче? Па стане трзати. У том откуца час. ПроФесор се врати на катедру, остави штап, узме књигу,. зада опет одавде — довде, па оде у канцеларију. После четврт сахата улази проФесор српског језика. Човек благ, добар; целог се часа разговара са ђацима, издева им имена и руга им се, изгони их да клече и враћа на место после једног минута клечања. Прође час а он ништа не уради. Кад звонце зазвони, он склопи прозивницу па викне: — Идућег часа имаћете исто И, тако, ироФесори или беху осорљиви или добричине, или тражаху и оно што не треба или не тражаху ни оно што треба