Delo

ЈГНАК НАШИХ ДАНА 441 — Дошао сам да вас замолим да пођете једној болесници. — Добро, а где ћемо ? — Тамо код «Три кључа”. — Па хајдмо. — Али морам вам рећи да је то сиротица — Па? — Не ће моћи платити. — Није то ваша брига, пријатељу. Она је болесница и то' је доста да пођем тамо. Доктор није био ни мало добре воље, нарочито после разговора с Даницом и најрадије би и тога човека и ту болесницу послао до сто ђавола; али је он просто васпитао себе, да пре сваког одговора и сваке речи — коју би из уста испустио помисли: да ли му то неће кад тад шкодити. Тако је било и у овој прилици. Њему сину мисао. — Ово ће ме популарисати. И без предумишљања реши се и пође. Тешко му беше иа души. Заиста, Даница је имала право. За што се он није обратио њеним родитељима ?... Па, најзад, да се није ни обраћао њима — требао се обратити њој... требао је бар наговестити... ма једном речју... Просто на просто, могао јој је написати само два три реда, казати: «госпођице, ја вас волим!” — и све би пошло другим путем; он би био данас срећан; и она би била срећна... веселије би сунце сјало... «Баш сам био кукавица!... пребацивао је самом себи. Ја, који сам имао дрскости и куражи да јуришам свуда, чија девиза има само једну реч: напред, који могу и оно што не могу и који знам и оно што не знам... срамота!..” Па му дође да пљуне на самог себе. Бол и горчина беху му груди препуниле. Проплакао би на самог себе оним злим сузама.... «До ђавола!” — помисли па се окрете оном човеку што уза њ иђаше. — Велиш: тамо ћемо код «Три кључа». — Јест, тамо. — А ко је то болестан? — Жена једна. Дело XV 29