Delo

443 ЈУНАК НАШИХ ДАНА Сретеаа обујми некакав непријатан осећај. Он гледаше она бледа и запуштена лица, што вирише кроз малене прозорчиће «Сиротиња ! И ми ћемо у скоро имати сиротиње! — пролети му кроз главу. — Ево овде, г. докторе! — рече му његов пратилац и застаде пред једним вратима чији праг и довратци беху до зла Бога каљави. — Па добро — капред — рече му Сретен. Овај отвори. Из куће покуња густ и њут дим што се дизаше са ниског огњишта на коме је место ватре тињадо ђубре с дрвљаника. Кујна беше без икаква покућанства; са чађава дувара овде онде опао малтер. Сретен стиште очи које брзо оклапи љут дим са огњишта. Отворише се собна врата, отвори их једно зижљаво, бледо девојче. — Ево овде, г. докторе — рече му пратилац. Он корачи преко ниског прага сагнувши главу да неби љом довратак ударио и уђе из загушљиве кујне у још загушљивију собу. Једним иогледом прелети свуд; па окамењен застаде и прошапута: — Страшно! На земљаном поду који давно почишћен није, лежаше на неком старом, дроњавом ћебету старац један, сав зарастао у косу и браду. Он се беше сместио уза саму земљану пећ; до њега, на неким дроњцима од сукања и чакшира лежала је старица, а у ћошку према њима, учетвороножен, као дете кад пузи; човек један који гледаше безсвесно у обоје старих и смешкаше се неким глупим осмехом. Беше то страшна слика коју је осветљавао Божји дан кроз тамна и окна на маленом прозорчићу, од којих нека беху хартијом подлепљена. Сретен заусти да запита: па кога пре да лечим? Али му приђе оно бледо девојче. — Молим вас, докторе! — закука — Помозите!... Ето, не знам коме ћу пре!,-. Тата тако већ више од годину дана, а мама данас А за Симу и да не говорим!.... (и ту пружи