Delo

454 Д Е Л 0 Противу Вукова учитеља Копитара, дворскога библиотекара у Бечу, изношене су многе и то врло тешке оптужбе. Опомињућп их овде, само смо ради да читаоцима покажемо какве су и колике су сметње и неприлике стајаленапуту Вукову раду, а не чинимо то, што поклањамо вере непријатељима Вукових рефорама. Мучно да ће се чутп данас, као што рече !Гл. Кулаковски (Вукт Караджичт., его дћлтелвностБ и значеше вб сербскои литературћ, Москва, 1882, стр. 51.) такви приговорн како од неких Срба тако и од некпх Руса, „да је Копитар, подбадајући Караџића да уведе у српску азбуку неколпко новнх а да изостави неколико старих писмена, пмао само тајне полициске цпљеве , као оруфе аустриских интрнга.“ И Стратимировић, митрополит Карловачки, и други Вукови противницп нису тајили да сумњају да преко Вука Копитар не жели крчити пут католпчкој пропаганди. Алн није се чудити овима, колико напр. чувеноме А. Хпљфердпнгу, који је у самоме Копитарову мишљењу да је глаголица старија словенска азбука и да су на словеначки језик превела св. браћа Ћирило и Методије свете књиге, назирао потврду сумњи у искреност Копитарове помоћи. — II Кулаковскн, и ако није хтео да решава питање „у колико су у утицају Копитарову на Вука Караџића били покретачи политичке и ултрамонтанске тежње ученога библиотекара дворске библиотеке апостолскога императорак‘, ипак вели да је оптужба, коју је против Копитара псказао Хиљфердинг. бнла оправдана „самим понашањем Копптаровим према књижевним појавима уопће.“ Аргументп су му неодобравање и неирпјатељско расположење према плирском покрету у Хрватској, тражење да се за западне Словене, а п неке јужне, скроји нова латинска азбука, а да се не узме ћирилица, надајући се да ће п православни Словени с временом тако реформовану латиницу усвојпти. Као нова помоћ напред споменутим аргументима узима се Копитарово непријатељство с чешком патриотском школом, чији корифеји беху НГафарик, Јунгман, Ханка и др. Грех његов беше што с првим учитељем славистике, абатом Ј. Добровским, не вероваше у орпгиналност нафеннх историских песама чешких у Краљодворском и Зеленогорском рукопису (в. ор. С1ћ 50 до 54., а нсто, још оштрије нсказано у спису „ИллиризмЂ.