Delo

ВУК СТЕФ. КАРАЏНТ 405 грамат. списи, књ. 1,81.—86., 116.—166., 170.— 1 75, II, 89.—91., уз ово и Вуков чланчић: „К напоменама Стан. Живковића на еБубибратићеве преводе“, књ. II, стр. 96.—106.). У српској литератури у Вуково доба још није било, нарочито не у почетку, периодпчких публикација и других журнала, њих су поглавпто замењивали алманаси — календари „забавници“. Први је уредник и издавач „Сербских Новина“ у Бечу отпочео издавати 1817. свој „Забавник“, од кога је наштампао пет књига ! 1815.—16., 1819.—21.) и пошто се преселио у Србију јога четири (од 1833. —36.). Садржина овим годишњацима-забавницима беху производн лаке лектире: сентименталне приче, анегдоте, моралне поуке. Доцније је број пернодичннх годишњих издања био умножен, јер, осим Петописа Магарашевићева и Матичина, појединци издаваху више мање сродне годишњаке, као на пр. Павле Стаматовић „Србску Лчелу“ (од 1830.—41.), Петар Јовановић, чувени „бачки Илир,“ — „Бачку Вилу“ (1841.-45. у 4 књ.); Ј. Хаџић и Гл. Возаровић ,,Голубицуи (5 књ.) п т. д. Пошто и Давидовићев „Забавник“ п Магарашевићев „Летопис“ не имађаху народни карактер, а Вук и у овом правцу жељаше остати консеквентан својој водиљн мпсли, он се 1826. год. одлучи да сам. по својој вољи. пздаје алманах-календар, надајућн се да ће кроз ову књигу моћи у народ српски ширити знање о Србији, о њеној повесници, а тако исто претресати знатна пи_ тања из српске граматике и о српскоме језику. Тако постаде „Даницаи забавник за годину 1826., 1827., 1828., 1829. и 1834. пет година). Да прегледамо историске и географске прилоге у „Даницама“ објављене (за 1826.—28., и 1834., све у Бечу, само за 1829. у Будиму штампане) После календарскога дела у I књ. Данпце имамо „Почетак описанија српски манастира“. Вук је, описујући манастпре, имао у главноме ове три тачке у паметн; да опише географски положај, да одреди кад су постали и какве су судбине били, и најпосле да старине: натвисе, записе, старе рукописе, књиге и друге уметничке споменике расмотри и проучи, те да на тај начпн сабере грађу за нашу политичку и културну прошлост, у којој су манастири, некадашње народне школе и једнни живи сведоци старе