Delo

<32 Д Е Л 0

сва питања оштро, кратко, по војнички, јер је знао шта се г. министру допада. И збиња, то се допаде Марковићу. Он се све више и више увераваше да је то научен човек. коме треба говорити на ви а не на ти, и г. министар поче на једанпут на ви. — А шта ви мислите како је код нас? — упита га. Сретен је знао да ће доћи до тог питања, а знао је да ће од његовог одговора зависити и будућност његова. — Господине министре — рече он, — и ако је тешко одговорити на то ваше питање, ипак ћу се потрудити да вам што јасније кажем своје мишљење. Ми смо млад народ који је тек прогледао очима. А млад народ то је као и млад домаћин који тек почне кућу кућити. Ако се буде загледао у богату задружну кућу, он је пропао. На једанпут ништа не бива. Он мора двапут више волети своје огњиште и свој кров, па тек да се одржи. Ја хвалим Бога што нам је дао патриоте њуде да нашом малом и нејаком Отаџбином управљају! Њихова љубав спашће ову земљу од заблуда и трчкарања за туђииштином ; а њихово сређено и сталожено искуство одабираће и позајмити од туђина оно што је добро и ваљано, и што ће нам од користи бити!... Одговор је учинио своје. Сретен је на то и циљао. Разговор узимаше неки Фамилијарнији вид. Сретен се својски упушташе у разговор, до душе пажљиво да таштину не повреди. Сви у њему видеше човека од науке и будућности. Вероваху у његову спрему и подобност, потпуну подобност да му се велика мисија у његовом послу повери. Господин министар рече отворено: — Јесте ли поднели молбу? — Нисам још. Тек сам јуче дошао. Мислио сам лично предстати вам с молбом. — Врло добро, дођите ! А где намеравате тражити службу? И ако је знао да је скромност, врло опасна за амбицију, иа ипак скромно рече: — А где бих и тражио него у Србији! Мени је драга моја Отаџбина, на ма у који крај отишао! Она ми је помогла да школовање довршим, и ја, као син њен, дужан сам да је послужим! .