Delo

64 Д Е Л. 0

Па се диже, стаде звиждукати и приђе пећи те згрну разгорели жар и метну једно дрво, отвори вентилатор на пећи и гледаше како се дрво лагано пали... — Какав јој је то морски укус да изабере Ивана ?... Глупост!.. А шта се то мене тиче ? .. Боље ће бити да ја пишем беседу! Она треба да буде нешто снажно, јако, да забруји као звук «јерихонске трубе” и да пронесе моју славу !... Она треба да баци свима прах у очи, да им довикне: да сам и ја ту и да се о мени мора водити рачуна ! .. Ватра поче пуцкарати, он баци цигару у пећ, приђе столу, седе, привуче хартију себи, огледа на нокту перо, па опет стаде правити цигарету... За тим поче писати. Писао је брзо, журно, грозничаво. Исписа целу једну страну, онда остави перо, запали угашену цигару и прочита — Врло добро ! Нарочито је леи овај увод. И стаде читати гласно : Тужни зборе, ...И тиха нарав, и блага душа, и топле речи са искреног срца, и мирољубива смерност, и доброта као злато светла кадре су произвестн угисак у срцима нашим исто онако, као и необична моћ душевна, као и велика и славна дела. Шта и шта пута, онај скривени, домаћи живот, који се ограничава само на неколико лица, што под једним кровом станују — лепше сија у кругу оданих и искрених пријатеља, него ли највеће звање и почаст, јер је живот са звањем више туђи, а ово је свој, рођени. Па сад, саставите све те врлине природног човека; додајте томе дар, вредноћу, генијалност, пожртвовање, огромну љубав према Отаџбини и свему што је српско — и ето вам, у овом отвореном сандуку, где лежи и не чујући и не хајући... То је примеран син, одличан муж, брижан родитељ, одушевљен Србин и омиљен друг и пријатељ — наш Слава... Повуче неколико густих димова, баци цигару, нреврте лист и настави писати... Било је три сахата по по ноћи кад је свршио посао. Задовољно погледа на свршени рад, потпуно свесан да ће про-