Delo

ЈУНАК НАШПХ ДАНА 65 извести утисак какав он жели. Стаде ходати преко собе на једанпут стаде и насмеја се : — Све је удешено да се људи што боље промећу. Етог умро човек, а ми сад немамо другог посла, него дај да говоримо беседе ! Чииимо, бајаги, услуге мртвоме и родбини ње говој ! Којешта ! Чинимо услуге, али себи ! Говорећи о мртвоме истичемо свој говорнички дар најзахвалнијој публици, јер ту нема критике, ту се прима све што се рекне !„. Нико ту неће рећи : «не ваља” — него: «баш му хвала! Алал му вера!...” И он се смејаше свему томе. Потпуно задовољан собом свуче се и леже у постељу, окрете се неколико пута док се добро не угнезди, онда ппрну у свећу и заспа... Сутра дан око три сахата по подне беше се слегао силан свет у абаџијској улици, пред кућом министра правде. Све, што отменије беше, дође да укаже последњу пошту јединицу старога Стевана. Небо се изведрило те грејаше сунце последњим топлим зрацима, па је свет и тога ради поврвео. У дворишту, баш пред самом кућом, беху сви министрит који дођоше да своме другу, својим присуством, колико толико болове ублаже; мало подаљо иза њих беху другови Славини. Међу њима стојаше Сретен у црном оделу, нешто мало блед од ноћног седења, али веома интересантан, тако, да је скоро свачију пажњу на се обратио. Шапат јо ишао од уста до уста. — Ко ли је оно ? — Не знам... Да питам !... — Оно је д-р Срећковић. — Зар онај што о њему писаше новине ? — Јест. — Па леп човек... — Леп. — А научен. — Данас ће говорити слово. — На гробљу ? — Не, у цркви... Сретен је чуо шапат око себе, али се чинио невешт. Н>ему поласка што га позива министар полиције и представи га својим колегама. Председник министарства, Манојловић, добар Дело XV 5