Delo

Д Е Л. 0 66 старац бео као овца с добродушним лицем насмеши се на њ и рече: — Оно што сам чуо и читао о вама, веома је лепо. Ја се радујем што сам вас познао. — Г. председниче, ја сам хтео бити толико слободан да вас походим. — Биће ми веома драго, млади човече. Једини министар иностранства гледаше га неким чудноватим погледом што ништа не казује; управо, гледаше га као неку ствар. Сретен осећаше тај иоглед али прогута. Знао јо да ће му тај човек требати, да је његова будућност, и да ће ови старци ко у гроб ко у пенсију, али са њим мора рачунаги. За то не рече ништа, али га гледаше тако отвореним погледом да г. министар мораде склонити поглед на страну и проговорити: — Мислите ли тражити службу, г. докторе ? — Мислим, г. министре. Уживао сам државну помоћ па ми је дужност да се одужим... — Такви појмови о дужности служе вам на част, г. докторе! — Хвала, г. министре. Г. министар климну главом што је у исти мах значило и да прими захвалност и поздрав. Сретен се лагано удали и врати својим друговима. Тачно у три сахата дођоше свештеници. У кући наста већа журба, али и запевка. Свет је врвио на велику, отворену капију, неко у двориште неко на улицу. На улици беху упарађени ђаци обучени у беле стихаре с чирацима, крстовима и рипидама са којих се лепршаху бели убруси свилом проткани. Звуци звона донираху са звоника Саборне Цркве. Нека величанствена тишина беше овладала оним светом што беше прекрилио абаџијску улицу. У три и четврт крете се спровод лагано. Напред је ношен мртвачки крст, на коме беше исписано име покојниково, и жито ; за њим су ишли ђаци с крстовима и рипидама; за ђацима певачка дружина која појаше самртну песму, «Свлти Боже;® за њом свештеници у златотканицама; онда мртвац, кога су носили другови његови у отвореном сандуку; за мртвацом ожалошћени родитењи. за њима изасланик владаочев