Delo

ЈУНАК НАШИХ ДАНА

67 а за овим министри, па онда свет... Спровод се отегао у недоглед.. Дућани се затвараху; л>уди, који спровод сусретоше, скидаху капе и одаваху последњу ггошту покојнику... У самој цркви дочека их поглавар црквени који ће из почасти чинодејствовати .. Опело беше величанствено. Тужна песма испуњаваше цркву и дизаше се, с димом мирисаве измирне, Богу. Бледо лице мртвачево изгледаше некако светите.вски освет.Бено сјајем многобројних воштаница.. По свршеном опелу црквењак изнесе налоњу и стави је чело ногу мртвачевих. Доктор Сретен приђе Митрополиту, који га благослови. целива му руку. стаде уз налоњу, стави на њу рукопис, погледа по свима и поче говорити... Већ сама појава његова беше интересантна анарочито сад, у црном оделу, нешто блед. Глас му беше звучан; речи је избацивао просто уметнички. Где је год хтео могао је слушаоцима сузу измамити ... Говорио је о врлннама покојниковим, о његовим односима према друговима, према родитењима, према породици, према познаницима и непознатим и у служби државној Ту је хтео да удари гласом и ево како је то учинио. „Његова јавна служба, посвећена Отаџбини и народу, није окаљана ни грабљивом себичношћу, ни увредљивим разметањем, ни јавним неправдама, ни гнусном осветом, ни жељом да другом досади, ни отнмањем за боља места. Честити карактер његов није знао ни шта је гордост ни притворство. Искрен и према старијима, и млађима, и себи раввима, држао се он само онога што је часно, поштено и правично! «Такав беше он као пријатељ, као син, као друг. као ро дитељ и као јавни слуга Отаџбине своје. Па за што плачемо онда ? Зар је он умро; зар могу умрети толике врлине ?... аУтешите се седе косе! Ова сјајна дела плод су трудова ваших! Реците: дадосмо колико могосмо! Утеши се и ти; верна љубо Славина ! Јер врлине покојникове и на твоју главу падају; ти их с њиме делиш, јер те је, као избраницу свога живота, до себе узвисио ! Утеши се и ти невино чедо ! Татибаримаш узор који ће светлити стопама твога живота !