Delo

68 Д Е Л 0

«Живети. радити и урадити тако и толико као Слава, значи: двапут живети ! Благо покојнику, који оставља овако леп спомен после себе ! Нека му је души блажен мир а међу нама вечна успомена!" Све се гушило у сузама. Сви, што слушаху ову беседу, бише очарани. Овако не говорише ни најбољи говорници. Ово говораше човек од науке, а говораше тако да га и најпростији човек може разумети. Свештеници, у опште богослови, дивише се како је диван омилитички распоред саме беседе; не беше међу њима ни једног који му не би позавидео на онаком «произношају”. Та то је, просто, савршенство ! Министри, државници, чиновници свију струка, другови његови дивише се оној «сили речи», оној јачини израза, духовитости без аФектаиије Породица покојникова, после овога говора, осећаше неку душевну везу са овим човеком, који говораше језиком, којим би само болна и уцвељена душа њихова умела говорити. Оштро око Сретеново у тренутку премете по овом наро ду и виде утисак који је учинио, он се смерно поклони , још смерније приђе руци митрополитовој те је целива —> Хвала вам господине, на овој лепој речи! — рече ми трополит. Он се повуче тихо у крај те се помеша са светом, који га погледаше с неким особитим поштовањем и изиде из цркве. На самом изласку окрете се човек што пред њим иђаше. То беше Стојшић. — Гле ! — рече. Сретен му приђе и поздрави га врло љубазно. — Г. Срећковићу, ја не знам како да вам захвалим! Никад оваке беседе чуо нисам ! — 0.,. молим .. — Збиља господине... — Махнимо се тога. Него, како је поштовано здравље ?... Како је госпођа, госпођица... па мој ђак ?.... — Хвала на питању !... — То ми је мило ! Па како учи Стевица ? — Одлично учи ! Већ је великошколац. Он нам први донесе новине у којима је о вама писано. Не знате како нас је то обрадовало !... Па, заповедајте походити нас!