Delo

72 Д Е Л 0

— Добро јутро. — Јеси уранила ? — Нешто сам се уленила јутрос. — И ја. Ова хладовина па се слатко спава... Шта ћеш ти за ручак ? — Ђувеч; а ти ? — Папазјанпју. Ја не марим, ал’ онај мој !... — И мој воли папазјанију. — Хоћеш ићи куда данас : — А куда бих ! Него дођи да мало поседимо. Зовнућу и кону Мару. — Доћи ћу. И кад се сврши ручак, и оперу судови, и кујна уреддо* веде, очешљају, се обуку чисте сукње и рекле, препашу чисте кецеље и иду једна другој на посело. Доста пута кад кона кони пође понесе лонче укуване каве покривено шоњицом. Ту се онда уз каву поведе разговор од Кулина Бана; причају се приче и доживљаји; претреса се дневни живот на улици и по кућама. Знале су све што се у Београду дешава: и како овај и онај са женом живи, и колико ћерка овог или оног има мираза и ако девојка има какву ману од кад је та мана на љој па чак и са кога је: да ли је у крви очевој или материној. Па каква тек беху резоновања о свакој ствари! Како ли се ту испитивала и осветљавала свака ситница до најситнијих детања!... То беху обичне походе. Ту се говорило како је која знала и умела. Али нови ред донесе и званичне походе „Физите” како их тада називаху. Те званичне походе вршене су обично недељом и празницима. Кад се званично походи улази се на главну капију с лица улице; похођани су обучени свечано; обично поведу са собом и одраслију ћерку. — Добар дан! — А... добар дан! — Како сте, шта радите ! — Захваљујемо на питању, добро. А ви ? — Благодарим. — Зановедајте у собу.