Delo

ЈУНАК НАШИХ ДАНА 75 жено а ја њега човече. — «Пријате.Б Стојшић даје ћерку.” — «А за кога?” — питам ја. — „За г. Иву проФесора!« Знаш ли, пријо , да нисам знала шта чиним од радости! А где је удавача ? — Ту је сад ће доћи. Хвала вам... Заповедајте сести. Даница се јави из друге собе носећи слатко Сви јој честитаху и узимаху слатко. Жене сматраху за дужност да и што год рекну: — Баш прилика ! — вели Максиница. — И јесте ! — вели Тошиница — Она лепа а он наученг фини човек ! Па како је миран ! Није као неко што дигне главу, него је сагне, иде па размишља... А, молим вас, ко би проводаџија ? — Није нико — вели г-ђа Стојшићка — Впдела се деца зимус на балу; онда њихови поменуше а ми дадосмо. — То је лепо, то је баш лепо ! — Јадна госиоја Стака, да је бар веселница доживела ту радост ! — рече Максиница. — Ја, сиротица ! Уби је она девојчица кад умре ! И жене заторокаше опет. Међу тим г. Стојшић разговараше с г. Максом и г. Тошом о берићету којим их та година дарива и о лепом времену. — Све је понело па чак и трње и грожђе, и ево, хвала Богу, дође и до руке! — вели г. Макса. Ко ове године нема тај не ће никад ни имати! Гледам ја моју чардаклију: грозд до грозда па се плави као чивит ! А оно воћа у башти хтеде да се ноломи ! — Па и јесен беше лепа! — вели г. Стојшић. — Што се бацило у земљу донеће богату жетву — вели Тоша. — И најсиромашнији имао је кад поорати и засејати;. а ко то није учинио то је ленчина кога треба убити ! Врата се отварају — улазе нови гости г господин и госпођа Стојшић дижу се, примају честитања и нуде и њих: да седну. — Како је, трговче ? — Хвала Богу, г. Максо ! — одговара газда Коста Пантић житарски трговац. — Јеси напунио магазе ?