Delo

76 Д Е Л. 0

— Хвала Богу ! — Смеши ти се нешто брк, ваљда цена добра ? — Биће и боља ? — Лако је вама! — Хвала Богу ! — Него није ни вама тешко !... Дођеш у ону твоју канцеларију, узмеш перо : кврц! кврц !... напишеш неколико врста — подне !... А кад дође двадесет шести а у тебе звецка у сваком џепу !... Нити се бојиш града, ни поплаве, нити да ће ти ко оборити пијац. . — Мани га, Максо, не можеш ти с њим ! — вели Тоша. — Шта не могу? Зар не видиш да већ почиње кукати ? — Ко 9 Зар ја ? — вели газда Коста — Не дао Бог г. Максо ! Не кукам ја на мој красни хлебац ! Ово је радња где се само може добити, истина некад више а некад мање , али се никад не може изгубити ! нека имам по иару на оки па то је сто пара по товару!... Не би ја дао свога посла као ни ти свога !... — Максо ! ти се опет инатиш ? — вели Максиница. — Не инатим се. Разговарам с човеком !... — Да идомо, време је ! — Да идемо — рече Тошиница... — И обе устадоше. Још се они поздрављаху, а већ наиђоше други гости. Беше то једна жена, проседе косе. отменог лика и држања. Сви пренуше. Господин Стојшић приђе јој брзим, ситним корацима. — 0 .. госпоја Станићка !,.., Баш вам хвала ! — Добар дан! — рече госпођа. — Добар дан желимо ! — Ево и ја дођох да вам зета честитам ! — Врло нам је мило !.. Хвала вам !. . Заповедајте сести!,.. 1Ево, онде, на канапе !... Госпођа Станићка, пошто сеи с госпођом Стојшићком поздрави, приђе са свим мирно и спусти се на канапе. Г. Стојшић замоли је да га извини за часак док госте испрати. Она само климну главом. Беше то жена око својих шесет година али тако снажна и држећа, да јој не би човек веровао да има и педесет, да но беше оне, као снег, беле косе, која се као свила вила око