Delo

ВАСПИТАЧЕВЕ ЗАБЕЛЕШКЕ 85 неколико кратких савета били би довољни да даду детету за део жпвот упуства за поступање у сличним случајевима, и за веџбање свога срца у саосећању и милосрђу. После тога би остало још само да се мотри, да дете не дође у нскушење, да још који пут не подлегне бесвесно навали старих, рђавих прохтева, док се довољно не укоренп и не ојача у дететову духу тежња за протдвстајањем овпм прохтевима II тада би дете било за навек излечено од зла. Овај пут је прави васпитачкн пут. Овакво васпитавање паметно је васпитавање. Кад је оно још и брижљиво, не може да остане без силнога утицања на развптак дечји н да не изазове снажан преображај. На ко да вршн ово овако мучно н дуготрајно васпптање? Ко би други до родитељи — и још најближи одрасли сродници? Они су једини одређени у данашњем друштву да врше овакве васпитачке нослове. Школа, према данашњем своме уређењу, може у томе помагати. Алп за ту цељ, оиет, требало би породица и школа да стоје у много тешњој вези но што су дапас.