Delo

ПРОКЛ.ЕТА ГОМПЛА 87 И котлови како звече, Суди, опа да је, И глас њезин ослушкује, И ход јој познаје... Ах, ту љубав — милу муку, Ко није патио ? У љубавној срећи, жару, Ко још није био? Да ли има жнво младо, Да није љубио? Чије срце у грудима Јаче ннје било, Кад се драгог час доласка Већма приближава; Свакп шушањ све то већн Бол им причињава. Лист кад шушне, или тихн Ветрић када пирне, И у земљи црв кад мрдне У срце их дирне. У љубави дане трају Све им срећа пева Не деле се, а ноћу пак Једно друго снева. II не мисле, у животу Да има горчине, Да се могу и омести Лепе наде њине. Да је богат Ценин отац, Цела је пстина, Има брава две хиљаде, Коња пет стотпна. Виногради и ливаде У бескрај допиру, А забранп — ко ће знатп Докле се простиру. Има злата много — п још Хоће да добије Данак царскп — зној раднички По пола сакрије. Он је, кажу, друговао С љутнм Пагааџиком, II овај га врло често Частпо мастиком. 11 богат је Цеко много Друг горских хајдука; Има чељад: много деце, Снаха п унука. Сваки њега пази, јер је Кмет п чорбаџија, До годпне — живот да је Биће и хаџија. Кад он нде, пут му нико Не сме прећи преко; А већ грдње иза леђа, Нпкад не чу Цеко. II страшно га једи што се Чују гласи разнп: Да се Камен са његовим Богаством ухасни! „Што ме љути тако онај Псећи син проклети; Он Цекову кћер не може Никако узети! Срамота ме и да мислим...* И сав чисто гори Од беснила и љутине, II кћер своју кори: „Море, Цено, луда Цено, Хеј, ти кћери пуста! Чујеш ли ти, шта се зуцка Од уста до уста? Доста си тн, и сувпше С Каменом беснила,