Delo

ПРОКЛЕТА ГОМНЛА 89 Ил’ драгана другог имаш, Је л’ истипа, Цено? Те ти срде тако сада Постало ледено ?“ „Ах, Камене, веруј мени, Нисам ја срднта, Нит’ драгана другог имам, А злата сам сита; Ал’ мн отац с тобом свако Састајање крати, II какав је — тешко нама Ако нас ухвати!“ „Шта говориш? —Те л’ то збиља? Нек’ му није криво... Да бежимо, кад је тако!“ Бикну Камен живо. „Да бежимо!..." рече Цена, Образи јој горе, Нривуче га својим груд’ма Бурним као море. ,Да бежимо!?и — рече Камен, „Судба нам је така, Та јунак сам, носићу те, Ти си тако лака!* Утврдише, заклеше се Оба срца млада, Сутра пред ноћ од тог места Иа преко ливада... Где да иду? — Шта да раде Сами сред туђине? Непознати, усамљепи, Без свог, без родбнне! А зар они мисле: куда ? II шта их све чека! Доста да су једно с другим II даље од Цека. II кући се повратише, А Цена сва бледа. И у очн свога оца Не сме да погледа. И да он што не посумња, Нлашња је хваташе; За вечером баш ни мрве Јести не могаше. По вечери метаниса Три пут, онда леже... Целе ноћи сневала је, Да заједно беже. II сутра дан преобуке Купи и сакрива, Што се вече приближује Све јој теже бпва. II погледа око себе Брда и долине, Јер је она до сад тол’ке Провела године; Па и род свсј сад оставља, Другарнце њене, Извор, коло и седељке То.Гке успомене!... К’о први пут да их гледа, Створи јој се машта... II с очевом кућом ноче Тихо да се нрашта. Шта ће бити, кад дознаде Каменова мајка, Набра старо чело своје, И горко заплака: »Шта говорнш, ти да бежиш?... Ех, мој синко млади! А знаш ли ти шта мож’ Цеко Нама да уради ?