Delo

90 Ти одлазиш, мене стару Ко ће неговати? А кад умрем данас, сутра, Ко ме оплакати ?...“ II замишљен Камен ћути Као стена права, II сузе му, да не груну, С муком уздржава. Мајчнне га речи муче, Видп да је тако. II на срце падају му К’о камење свако. Мило му је, страшно му је, II спокојства нема, Баш ко да се на убиство Какво грозно спрема. Ал’ се сети Цене своје, Која га већ чека Под врбама, и чуди се Што још нема њега. II мислиће, да он с њоме Грешну шалу тера; Да му жао мајке своје, Ил’ друго што смера. Стид га беше, што изгуби Срце, душу мушку! Очев нож за појас мету II дохвати пушку. „Овог часа там’ да будем Реч сам дао Ценн, Дај да тп пољубим руку II опрости мени!“ II осгави матер стару, II по мраку пође; Д Е Л О Цена већ је под врбама Била, кад он дође. „Да идемо!...“ прошапташе Ове верне душе, II ћутећи заједнички У шуму кренуше. У то време Цеко гости Своје пријатеље: Халид-агу с Пашаџиком Звао на весеље. Халид-Ага — Арнаутин, Друг је Цеку био, Много зала од њега је Народ нропатио. Док Кар-сердар1) он бејаше Таква беше стега: Да су масло и кокоши Чували за њега. Цело село није могло Свиту му да дене, II толике обешчасти Девојке п жене! А Нашаџик — бич за село, У које год дође; Десет лета хајдук био, А н сад такође. Колико је тај хришћанских Душа ојадио! II сву пљачку, што је збрао, С пашама делио. Гађао је нушком својом Везане сељаке, 1 Кар-седар (К*рт>-сердарннг) поглавица турског пука. Они су највеће зулуме чинили по Бугарској. Пр.