Delo

ПАРОДЊАК 421 Писао бих тп још, али морам прекинутн. . Сад сам уморан и радо бих легао да спавам. Поздравља те Стево. Мостар, 29. априла I Мили мој Јово, Ово тн пишем готово болеснијн, него што сам прије био. Истина, бијах се прилично опоравио, ама се опет све покварило. Да прнчам: Кад сам се опоравно толико да сам могао у чаршију изаћи, наишао са на далеко внгае презирање, него што сам мислио. Људц иролазе поред мене, па неће ни главе да окрену, а камо ли да ме поздраве... Још из далека обилазе ме као да сам кужан... Не могу ти описати, како ме то болн, а све кад бих ти и описао, ти ме не би могао разумјети. докле год не би био на моме мјесту. Чудни су ти људи! Њима ја сад изгледам низак, подал, гадан, безобразан. Зашто?! То ни сами не знаду. Чули су од некога, да сам таки; испочетка нијесу вјеровали, па кашње кад је још ко год (као н. пр. Перо) потврдио, они су били увјерени, да сам најнижи створ, недостојан њихове пажње. У дућан сам дошао, али ми је изгледао пуст, празан. Све је било око мене тамно, црно. Мисли, чудновате некакве мисли ројиле ми се у глави и још ме више смрачиле. Осјећао сам се сувишан на свијету и био сам у стању, да сам на себе руку дигнем. Смрт мн је била као једна шала пред очима. Пиће у њезиној чаши слађе би ми тада било од икакве медовине- И баш кад сам помиигљао на отров, вндио сам мога јаднога оца слаба и стара, — који је због моје болести још више остарио и ослабно, — и због њега нијесам вшне смио мислити о самоубијству. Но опет овако нијесам мога да живим. Чинило ми се, да бих свиснуо од самих мисли и ја сам силом хтно да нх растјерам.