Delo

Д Е .1 0 И дође ми да пијем много да пијем — да се опијем Нијесам се дуго размишљао, него одмах кренух у своју механу. Ојео сам за сто и наредио по литра вина, те сам нагло испијао чашу за чашом. Наредио сам поново по литра и — за дивно чудо, што год више пијем, тим сам све суморнији и све ми страшније и страшније мисли долазе у главу. Никако не могох да се расположим, као што сам мислпо, — вино као да није било довољно јако, да ме опије. Баш сам хтио да се дигнем и да пођем кад неколико њих бахнуцЈе у механу. У први мах као да ми се зачудшне но одмах затим почеше се смијати и намигивати један на другога, показујући на ме. То ме је страшно разјарило. Неки бијес уљезе у ме и хтједох да се дигнем, па да им пљунем у очи и да их изгрдим сокачки, најпростије. Но они први почеше. — Хоћеш ли се женит'? — запита ме један дугајлија н пакосно се насмија. — Баш је ружно изабрао, — додаде један крезубп. па се и он искези. — Ја. Он је мислио да буде наш Милетић, а вамо је безобразник и улизица, — заврши трећн. Ја скочих п бејах готов да полетим пут њих. — Ви сте безобразници! — впкнух. — Нисмо него ти — рече оиет трећи, — 'вамо пред нама вичеш на Нерадићевце, а вамо просиш шћер најгорег душманина. — Па шта је то? — Нпшта! Виђели смо какав сн човјек! — викну онај крезубп и стаде преда ме. Ја се не могох уздржати, него дигох руку н — шамар пуче к’о пушка. Крезуби занијеми н поблиједи од љутине, а осталп скочнше и нападоше на ме к'о гладни вукови. Они ме почастише са неколико добрпх буботака н нзбацише ме нз механе. Као луд одјурио сам кућп п загворио се у собу. Дрхтао сам од љутине п шкрипао зубима — као да сам ван себе.