Delo

НАРОДЊЛК 42 Г> је никла слобода Србији. Без жртава нема ничега! Једни ће борци погинути, али ће остати другп, да нх замијене и да својим очима виде срећу српску. 0 како ли би срећан био, кад бих и ја могао полетитн у ред тих бораца. Сад ми је живот тако драг, али тада... тада бих га радо. врло радо жртвовао... Ослабно сам не могу више .. Наставићу други пут Стево. Мостар, 12, маја. Драги Јово, Данас је опет дан мрачан. Мрачан, као што је мрачна п моја душа и као што су мрачне мисли моје. Облаци пустн гомилају се по небу и лете, — и сваки час чујеш потмуо ропот. На земљи све мирно. Ни лахора да пирне , . ни птице ,да запјева, само што се неколико врана дигло, па гракћу у висини, — а оне обнчно навјешћују буру. Дрвећа изледају тако тужно: ни једна грана да се макне, ни један листак да затрепери. Оморина нека све је притисла и све изгледа мртво, без живота, — као да се приближује онај страшни дан, кад ће бити скончање свијета. И ја сам суморан. Данас ни о чему другоме не мислим, него о пропасти човјечанства и о ништавилу чптаве природе. Шта смо ми управо ? Ништа. Шта је живот? Нипгга. Шта је чнтав свијет? Ништа и ништа... Ноћас сам био с Пером. Дође он мени, па ме грли н љубп и моли ме, да му опростпм. — Ето ти, — вели, — Наде, па будп сретан! Она те воли. Ја се окренух и збиља, — поред мене стајала ]е Нада. — И ти ме баш волиш ? запптах. — Волим — Много? — Много. Био сам сав срећан. Нека милина обузе ме и хтједох да