Delo

ЈУНАК НАШНХ ДАНА 443 ности. Сви они посташе редовни походиоци позоришта, и после сваке представе ту се развијала читава критика којој је правац давао доктор Сретен. Штампа је била на његовој страни. Сваки покушај. сваки успех докторов прославио је Милан у новинама. Ретко да изађу које новине а да ниоу закићене његовим именом које поста чувено у брзо. Све, што је где о њему писано, све је то доктор Сретен прикупио. нумерисао и сложио па оставио у евоју књижницу. Исто тако је био иажљив и са цепом. Он је трошио. господски трошио, али је царски зарађивао. Његова пракса беше једна од најјачих пракса. Он је јурио свуд и имао је кад свуд стићи. Прве куће београдске иочеше га призивати. а ко га је једанпут призвао, тај га више не остављаше. Он је имао не какав, само њему својствен начин опхођења са болесницима. Уђе у кућу ведар и насмејан, приђе болеснику. погледа га, па тек рекне: — Шта је? — Зло, мој докторе. — Какво зло, далеко му лепа кућа! Него, ти си ми се мало размазио! А и не размазио се! Лепо ти, добро, сви те мазе! .. Него, дај де руку! Хм, хм!. . велим ја!... Мала ватра!... Де, да видим језик!. .. Ето ти, на!... Очепило пиле Радована!... Волесник се, бајаги, мршти, али му је цраво. Погледа из коса на њ, не би ли му што с лица прочитао. — Ама не могу да једем! — вели. — Лези још месец дана па не ћеш ни толико јести! Треба то ходати, мој соколе!... — Па не могу да спавам! — Кад се изодаш ти ћеш и спавати. И после тога разговора болесник веселији, укућанп се смеше на доктора. Он обично седне напише рецепт да узме пред ручак једну кашику на ((анетити, прими што му се пружи на иде и даље. Сви га весело испраћају и по његовом одласку веле: — Ово је прави доктор! Вог га иоживео!.. А он преброји шта је добро и запише у своју књижицу, К0ју је у цепу носио, а у вече скупи цео пазар. одбије суму