Delo

444 Д Е Л 0 што је потрошио и одмах заведе у један велики протокол и примање и трошак. Једна пара није могла залутати да се о њој не зна рачуна! .. Месечно је обично свршавао рачуне. Разуме се да му приходи беху већи од расхода. И тај вишак морао се наћи тачно у готовини коју је на страну остављао. Онда би сео, узео свој бележннк те га разгледао. Ту му беху на очима и људи и дела њихова, а тако исто дела и погрешко његове. И крај сваке погрешке ставио би знак НЗ. да више у њу не уггада. Још му нешто паде на памет! Он науми да се дописуЈв са својим друговима из школе. — А!... Ово ми је генијална идеја! — рече сам себи. Има међу њима духова што ће бити генији. Ако ми то не користи. не ће ни штетити. И седе поииса адресе па онда седе и писма писати, остављајући концент од сваког. То беше заморан и тежак посао, али он знађаше да то треба, јер човек који има раније писмо пред собом, не ће никад пасти у погрешку да што год понови а на тај ће начин важити више у очима онога коме гшше. Једнога вечера затече га Малиша баш кад је довршивао једно писмо неком своме другу. — Опрости, молим ге. што те узнемиравам — рече — али како због посла не могох стићи на пнво, то дођох да ти предам писмо од Ранка. II пружи му писмо. — Баш ти хвала! Седи! — Писам рад да те буним. — Ништа ме не буниш; седи! — Писао је мени, па је у мом иисму послао још неколицину писама. Послао ми је неке књнге па и то уједно. — Како, је ли здрав? — упита Сретон спуштајући писмо на сто. — Здрав је, у Цириху је сад. — Студује социологију?,.. — Студује! Пише ми о ироФесорима, о новим познаницима пнше заносно, песнички!... Ако наука нма своје иеснике, он је један од тих.