Delo

ЈУНАК НАШИХ ДАНА 445 Има. драги Малиша. има! Све има своје ноезије, а свака поезија има и својих песника! И Ранко је песник. занесен и одушевљен! Његови су идеали ведри као небо, а заносни као душа! .. Ја волим песнике ! — И ја! — Да видим баш шта ми пише!... Охо! .. Ово је баш позамашно писмо — рече отварајући га — Тако је! Пуна два табака ситно писана. Хајде оставићу га после. Него, јесн ли за вино? — Хвала. — А каву? — Каву могу. Доктор нареди да спреме каву, а Малишу понуди цигаром.. — Па чиме ти се хвали Ранко? — Та писао је највише о своме бав.вењу овде. Нарочпто му је мило што се с тобом познао. Вели, праги редовно одзиве у нашој штампи о теби, па се радује томе. После... пише и о Ивану... Него манимо то! — А шта иише о Ивану? — упита Сретен радознало. — Ништа! Мени се чинн да је он једини међу нама који је Ивана скроз познао. Он вели да тај човек сем неколико шаблонских правила. не зна ништа. јер ништа не учи. И готово, да је казао истину. Перић је Ивана размазио, а ми поред Перића. Међу тим, Иван мисли да може свакоме импоновати с његовом тешком главом, његовим празиим речима и његовим уображеним ауторитетом! — Иван је један тип у нашем друштву, драги мој Малиша. Знаш да ми имамо пословицу која вели: «и будала кад ћути, људи мисле да је паметан.” Иван је тим својим ћутањем или, казивањем у нола, онога што мисли, стекао право на епитет: научена човека. Нико такве људе не воли, али им се сваки уклања с пута, јер нико није рад с њима посла имати. Међу тим, ко уме, он се добро корисги њима. Онп нису на одмет. — Али, нека ђаво носи све таке л.уде кад се њпма преда на васпитање читаво једно коло младих људи. Ја бих пристао — кад већ морам пристати — да му се место да свуда нре, само не у школп! — рече Малиша.