Delo

450 Д Е Л 0 — Аха , чекај ! Мал’ не заборавих да ти јавим једну новост ! — Какву ? — Иван пропао коначно. — Кад ?... Вечерас није био на пиву, шта је с њим ? — Заручнииа му вратила прстен. Сретен осети како му поче нестајати пода исиод ногу. .Тедва се прибра и рече : — Да те нису преварили ? — Не, не, нису ! Ја сам вечерас био тамо код г. Стошића. Тамо је читав лом !... Дикад не бих веровао да је г-ђица Даннца онако упорна. Што јој год рекоше она само једно одговара; «убијте ме, нећу !и... Лом, кажемти! Не знам шта је било; чини ми се Иван јој нешто рекао, а она — ни пет ни девет — иего њему прстен у руке !... Баш је малерозан тај Иван! .. Хтедох ти то отоич рећи, али се заговорисмо око писма Рапковог !... Лаку ноћ ! Немој излазити — назепшћеш хладно је ! Лаку ноћ ! XIX Малиша оде а он оста као окамењењ Једва могаше доћи себи од чуда... Невероватно ! Даница, она мирна, поносита Даница!... Готово да не верује својим рођеним ушима... Да ни|е Малиша рђаво обавештен ?!... Не, не; он рече да Је тамо био! Изиде му слика Даничпна пред очи; као да чује њен упорни глас: „убијте ме, не ћу!” Јест, го је онај исти глас што њему рече: „доцкан стиже.. * Ох, како му мило звони у ушима тај њезин глас ! Он се иредаде сав том уображењу... Једва се сети да уђе у собу. Будилник на столу показпваше једанаест сахата. Он седе за сто модними се на руке и загледа се у књигу што беше отворена пред њим, али не нрочита ни једног словд.. Нскадашњи снови оживеше V маштн наново. Он осећаше V ОНО млађано задовод.ство у души које осећаше некад , још у оно прво доба кад Је поред прозора њених пролазио и кад гледаше њену силуету кроз спуштене завесе...