Delo

АДАМ АСНИК 40‘> I Адам Асник, пре неколико месеци премниули гигап нољске поезнје, имао је баш у себи све елементе својствепе генију пољскога духа. Саљалачкп вео тужне меланхолпје покрива, као оно танком паучином, све његове творевине. Али ово није досадан сентиментализам, или ти заборављајући на све, севдах: ова меланхолија опнја душу тренутним мирисом као мирнсом лнљанова илн јасмипова цвећа. На пример у песми: »Тих брежуљак* у којој се тако иежно сећа својих младнх година, кад је клечао под светим крстом на брежуљку свакога вечера, „кад сунце с неба силази у своје златом нреткиваном чамцу, у иоплавн пурпурних вала*. „Хтео бих опет“ — вели при крају — после толико прохујалнх година, да седнем нод крст с том истом слепом вером у Спаситеља, п да слушам побожну песму мојих сељапа, који молећи се са сузнпм очнма, вазда се надају чуду..“ У .повратку кући“, претреса целу тужпу историју човека, који видевши свој завичај сећа се првих нада, ндеала, илузија, успомена. прнјатеља, а налазн само на гробну тишину, ноћну помрчпну, н гробове свнх драгих срцу,— Асник води своју песму као суморну, сетну мелодију, сампм полутоновима, миноровим звуцнма. .. Нарочито му је лепо нспао опис сељачкога гробља, где су „тополе, брезе н плачне врбе, саставивши венац около, склониле своја замишљена чела, као дадиље што неваЈу успаваљку... (\\Пе»еп11е<1). Под њпховом стражом размештена су брдашца, понегде обучена у црне крстиће, дивље џбунове, бујну траву и руже, ко.је су овде крадом допузиле... „Време колевке* посвећује успоменама на родитељску кућу, намајчине пољупце, „ове“ најслађе пољупце што постоје на свету...“ Поезија Асникова нма нечега у себч, што јој даје моћ, снагу неопнсан утисак на читаоца. Код Асника, човека велике науке, шпроких н благородних осећаја према друштву н његовим уређењима, озбпљног школовања и бујне маште, — ова моћ утицаја која је карактеристична црта већнне пољских песника, — достигла је свој врхунац. Да промотримо теме, које већпном Асник узпма за своје песме. Узрастао и васпитан у епоси, кад дужност беше сваком поштеном Пољаку да буди свеет у народу, да подстрекава на рад и усталаштво, Асник; енергичан н даровит, слабо се запоси чарима женске љубави, мирисом красних ружа , распламтивањем детињастих снова, — он најрадије пише о каквој идеји ширега значаја он је раг ахсеИепсе песник мисли, ове мисли које као што вели, „цц мач ни огањ нпје у стању да заустави у трци (оћП<*) (у лету). А у помоћ му дође невероватно суптилна и вештачка Форма стиха, огромно богаство колорпстичких н духовитих упоређења. Може се тврдптп без икаква претеривања, да Асника обожава цела млађа генерацпја, која се цео ннз година удубљивала у звукове његовнх песама једрих, јасних, патријотичних , пунпх садржине, а одевених у Форму достојну линија Праксителева длета.