Delo

470 Д Е Л 0 Врло је малена епоха у Асннкову животу, кад се душа његова тужи на болове и страдања, потеклпм нз самог себе, тугом и сетом чисто индивидуалне прпроде. Још као врло млад, као дваеспетогодишњи младић, он се трже из овога заноса н поче да живи шприм, друшгвеним животом, друштвенпм тежњама, смеровима, идеалима; у своје песме упоси све, што околина његова осећа, шта жели и чему се нада. Што даје тако симпатичан и прпмамљив облик његовој песми, то, пре свега његова чврста вера у победу: светила над тамом , добра над злом, рада над немарношћу, идеја над материјализмом. У песмама: „Прошлоје време!“ „У зимској поноћи“, „Залудно кукање** и у чувеној „Младима!“ Најјачу пажњу обраћа на то да треба и ваља борити се и трудити с убеђењем да је ово рад, од којег се мора обилан плод дочекати, ако не за време самог себе, оно за време датих поколења. „Не смем сумњатп, да ће Ако не менп, оно другима, Чим дуне дах пролећа Израсти опет свеже, бујно цвеће.м узвикује у озбиљној „Зимској ноћи.“ Како јако убеђује у расматрању судбине („ЛикоФрон Фатуму*) кад јој прети: „0 слепо Фатум! Лажљива авети ништавила! Твоја сурова неоправдана суморна влада неће вечито трајаги. Твој роб — човек , у будућности устаће против тебе. II на снлу здераће са бесмртних висипа, твоју неумољпву ларфу — А ова падајући с небеспог плаветнила показаће јаснога Бога који са љубављу све впше, по лествинама промена новешће свет “ Ванредно тужна, као неразрешени знак иитања, песма је у којој се тужи да је макар у његовим грудима бол заспао, као ,дете уморено вриском, „те не може бити ведар“ и миран. Има толико туђпх мука! Није му жао оних који не заслуже но трпе; они као „тврдн ригери“ могу да иоднесу сваку иатњу, јср имају мир своје душе п сажалење света. Жао му је ових којима прстеже осећај учињеног преступа (кривице), у мрак њихове суморне душе не може се доспети с утехом. Лош је Беранже рекао: с’ез1 1е 1оп (ри ГаИ 1а сћапзоп — и Асник пева химне Зори, али на сасвим друкчијп начин, но други европскп иесници. Он се диви Зори, али не ограничава се на самој контемплацији: Аспнк зове зору („Сонет“) да сиђе, те да разлије нзвор светлости по земљи жељној новога жнвота, зове је да стигне на дно људских савести, ге да нх осветли златним зрацпма. „Гаскинн — вели — мрачне завесе будућностп, и зажари стидом чсла онпх, који сумњају , а очима жс.бним заноса и чуђења укажи боскрајан инз васкрснућа.“ Да лн ће зора спћи кад год у срца људска?. .