Delo

476 Д Е Д 0 какву је удогу пграо Савде прп каменнсању СгеФановом; кад је Петар ИЈговорио оне речп Снмопу чаробнику, и кад се посдедоватељн Христови почеди називатм ХришКанима. А пошто све то оспм кад су се посдедовагељп Христови почедн називати Хрншћанима, иије знао г. Идић, нпје чудо што је све напред поменуто рекао, шго не стоји. По ирпчању г. Идићевом, СтеФан је био мдадић од 23 год, дочим се у Дед. ап. 6, 5. веди за њега: „II избраше СтеФана, човека напуњепа вере и духа светога“, пз чега се не можо извести, да је био мдадић, јер да је бпо, то би се рекдо, као што се рекдо за младпКа Савда. (Дел. ап. 7, 58.). По причању у Дедима аностодскнм, СтеФан је живео у Јерусадиму, од куд је препирући се с Јеврејима из зборнице Лнверћанке, Кириначке н Адександријачке о Христу п његовој науци, и не могавши протнву стати премудростн н духу његовом, ухваћен и ван града каменисан, дочим је г. Илпћ читав роман напнсао о тобожњсм хватању СтеФановом у Мајарпоиу, учпнившп у њему осим наведенпх, још многе друге сидие грешке. 0 удеду Савдовом при каменисању СтеФановом, у Дед. ап. 7, 58веди сс: „II нзведоше га из града стадоше га засипати камењем. и сведоци хаљине своје мегнуше код ногу мдадића ио имену СавлаЛ а сам Савле за себе рече: „Госиоде! сами знаду да сам ја метао у тамнице п бпо по зборницама оне, који те верују“, п „кад се ирољеваше крв СтеФана сведока твога, и ја стајах и прнстајах на смрг његову и чувах хаљине оних, који га убијаху“ (Дед. аи. 22., 19. и 20.). Г. Идић пак оинсујући учествовање Савлово прп тобожњем хватању СтеФановом, ]>екао је и ово: „Дошавшн Савле с римском војском (по ра ннјем причању, Савде је том прпдиком иовео једну дегију, дакле 5000 војника!!!) да ухвати СтеФана, и ушавши у кућу СтеФанову узвикпу: .Всзујте га!“, те кад је мати СтеФанова бранећи сина узвикнуда: .убијте мене!“, викну Савде: „Отргните ту жену!“ п сам се залете да је отргне. Адн што је он впше трзаше, то се опа све јаче припијаше уза сипа, не оссћајући ни ударце ни трзања узбеснедих. Најзад је Савде ухвати обема рукама, сидно је отржо, заошија н баци по крај себе, где се онесвесла сруши. Кад то учини, оп у пстоме трену опади шаком СтеФана.

На нзласку баци Савде буктињу на дрвенп кров (куће СгсФанове), н она заираска.“ Кад се узме као што рскох. да јс цеда ирича г. Плнћева о хватању СтеФановом у Мајариоиу, проста измишљотпна његова, — онда се тек може нрава нрссуда изрећи о оваквом онису тобожњег насиља Савловог. А ннје боље нрошао Савде од г. Идпћа, у опису каменисања СтеФаНОВОГ, у ком јс рекао и ово: „— — Војппци изведоше осуђенога на 20 корачаји*,(!) — исго дакде, као што данас чине прн стрељању. Ха! ха! ха! — „Савле приђе н бесно му здере хпгон с прсију, те тако му се показаше годе грудн. За овим се Савле нзмаче, стаде пред масу, завитда руком н