Delo

П Р В И К 0 Р А Ц И РОМАН ЈА. ј^Т АЊУКОВИТ'. А ГЛАВА XXV ГГрође месец дана, а наш младић непрестано живљаше у оштром периоду л»убавних мука. Његови неуспеси у тражењу места само појачаваху то жалосно расположеше. Писма његова матери имађаху тако меланхоличну жицу, да му се мати узнемири и запита: „шта је њеном Паји?“ И он, и сувише осећајући потребу да с кимгод подели своје јаде, у дирљивом и наивном писму исприча матери историју своје прве љубави, не кријући ништа и окривљујући себе да је увредио ту „свету девојку“, коју је, разуме се, дизао у недостижну висину. С обазривом деликатношћу узнемирена мати утишавала је свога љубимца. У пнсму сину мати се није трудила , као што чинп ве ћина матера, да умањи оне врлине којима јој се одушевљавао син. Она је тако исто, према његовим речима , хвалила Риму Михајловну и није се чудила што је син заволео такву девојку. Залуду он само држи да је врло крив пред шом. И исповест која му се отела из прсију, н његово љубљење руке било је тако чист израз осећања и за његове године толиког опроштаја достојно, да то није могло увредити такву добру