Delo

42* д К л о гЛли што вам ја изазивам такве слике пред очн ? Та ја оих морао посумњати да Ке од нас икада бити какав народ н држава, када бнх хтео да сумњам да пмамо први услов за за сваки живот у друштву, а то је међусобно иомагање. братска љубав на сирам сваког бедног и невољног. Ја сам уверен да ћете сви, који имате и трунка милосрђа и осећања иравде у својим ирсима без оклевања иристати на позив : Да помогнемо, браћо, сиротињи \и Доктор се дпже п поклонн а дворннцом загрме: Живео ! XII Ионосито сиђе Сретен с говорнице. Осећао је.да га са свију страна гледе, иа се још поноситнји градио. Стотнна руку нружи му се у сусрет: стотинама хвала н поздрава. Он то нримаше онако као с некакве висине говорећи сваком : Хвала, хвала! Није Бог зна шта! Г-ђа Станићка даде му знак да јој приђе што он врло радо учини. Е. драги мој г. докторе, ви сте вечерас мој гост. Никакав вам изговор не помаже ! Ходите ближе да вам представим моју Јелчицу. То је оно лепо дете што му слику гледасмо. Је л' те да је лепша него у слици ? Но, но — окрете се Јелчици — не мораш ти зато црвенити ! Ово је доктор Сретен Срећковић. врло добар доктор а још бољи забављач. Сретен се рукова с Јелком. II допаде му се девојче на нрви поглед. Заиста, г-ђа Станићка имађаше право: поред свега што Јелица већ беше у двадесетој години, би.то је нечега детињског у лику и нонашању њеном. А... предавање вам је дивно ! — рече г-ђа Станићка Ја сам нросто очарана. А ја сам очаран дивним слушаоцима, — рече С1))етен п о гл е дај у ћ и Ј ел ку. Ласкавче! — рече г-ђа Станићка која с неким задово.вством гледаше како се Јелка збунила — Хоћете да ми збуните девојче !