Delo

ЛУНАК НАШИХ ДАНА 42Н — Молим... Не. нећу да вае чујем! Дођите на вечеру. па }1емо та.мо разговарати. — Врло радо ! Он се поздрави с њима и оде дал.е нримати честитања. Осећао је неку лакоћу у души: -задовољан је био тим признањем и очекивао га је с неким правом мислећи: па заслсжио сам ! Мало се зачуди што међу толиким људима . што мV честитаху, не беше ни једног његовог друга из редакције . којс је он, истина, давно напустио, али тек, тек... они 6и тјлебали да су ту. Једини Милан беше ту као и вазда одутиевљен. Он му искрено стезаше руку. — Ово је славно ! Ја сам нешто бележио за новине. алп мораш ми дати рукопис да извадим из њега што ми треба. Али, Срето, еФекат што сп ностигао !.... Бадава ! Песнички сп написао. — Је ли ту (хтеде речи Ранко, на се присетп н рече Малиша? Не видим га. —Били су свн. — Не видим их... —. Ту су, ако нису изишли на поље. Он пролазаше кроз још доста пуну салу н л.удн му се с иуно иоштовања склањаху с нута. Чуо је пуно разговора који одаваху хвалу и признање идеји и труду његовом. — Па ту се јоиг онако да скупити. Ево ја дајем десет дуката! — вели један дрварски трговац. Има нас, брате, доста што ћемо дати впше. Севап је ту номоћи ! — одговара му другн. — Погле како је леп! — рече једна удовнца , севајући црним оком, другарици до себе. — Ју, јадна, немој тако гласно ! — Па зар није V — Јесте, ђаво га однео, али немој да те чују! Кроз толику кишу од иохвала он изнде с Мпланом из сале. Одбор што је приредио то предавање дочека га п честиташе му. Дело XIX 28