Delo

430 д е л о IIо старо.м српском обичају позваше га „да иопију по једну“, али њему његова скромност дпктираше да се склони. — Мене морате извинити — сав сам знојав , па морам кући... Па. добро. а тн дођи код Коларца. Вечерас не мо1у; позват сам на једну вечеру. — Знам п где! — викну Петровић трговац. — Е. онда знаш да морам и ићи. Треба, треба! Благо теби кад те зову! А док те зову одзивај се! — рече Петровић погледајући га исиод ока. — С Богом! — С Богом! Он изиде на пол>е. Свет се разилазио. Милан оста у ходнику. Он пролазаше кроз онај народ отпоздрављајући овог н оног познаника. Кад одмаче од те галаме тек му се онда прохте да је тамо. али га је ипак једна мисао вукла у тишину и мир. Збпља. Јелка беше леиа девојка! Оно кад би је човек разгледао до ситница нашао би доста мана — јер ништа ннје саврпгено — али у њеној спол>ашности беше нечега веома примамл.ивог. Оно плаво око иуно душе, па и она коса ћилибар боје, па оне румене, набубреле готово детињске уснице као да су мамнле на пољубац. Бога ми. није рђаво! — рече он гласно, скидајући канут. — Кад још помислим да носи мираза' 30 хиљада форината у готову, онда — клањам се! Ем лено, ем васпитано ем иаре! Имаш осигуран живот, добру праксу; ако ово предузеће успе, врх свега и један царски приход — па шта тражим ја друго ? Зар човек може нешто боље зажелети у овој сиромашној земљици?... Онда ми друго ништа не треба него полако уза стеиенице што се зову каријера. А каријеру ћу ире начинити као богат човек него као сиромашак. Иа заплива у пријатне мисли... Дрска мисао његова попе га на врло велику висину. до подножја самог престола где као нрви саветник поглавара земаљског саветује и решава будућност свога народа.