Delo

ЈУНАК НАШИХ ДАНА 431 — Еј, снови. снови ! Каква ли су ваша крила кад тако иодигнете човека!... А, најпосле. зашто не?... Зар ја сањам неостварљиве снове ? Све то може да буде! Зар су иаметнији ови што данас саветују и унрављају?... Некаква пријатна леност прикуцала га за онај диван на коме је лешкарио. Сахати иролазише, а љега мрзи да се дигне. Кад већ иаде мрак, он се диже и поче облачити. — Ко зна шта још вечерас неће бити ? Мени се слути нешто пријатно а то је баш оно што ће начинити прелом у моме животу. Обуче се госиодски пазећи на сваку ситницу а онет трудећн се да све намести на себи да стоји лежерно, не као да је нарочито удешавано. Кад је био готов. позва момка и нареди му да узме једна кола. Опремљен, обучен и намештен. крете се кући г-ће Станићке. •X* 4^ •» Кућа г-ће Станићке беше пуна гостију. Елпта београдска беше ту окупљена. Г-ћа је давала вечеру у част крсног имена свога оца. Сем других гостију беше ту и министар иностраних дела с г-ђом, човек који се врло ретко вића на забавама. Г-ђа Станићка дочека Сретена пријатељски и при1лапта му: — Да видимо хоћете ли бити и јунак вечерешњег вече]>а као што сте данашњега дана ? — То је немогућно, г-ђо, кад сте ви ту ! — То је сувише за моју седу косу ! П да не знам да се умете играти речима, још бих рекла да ми се п носмевате! — Шта вам пада на ум?! — Но, но, оставимо се тога, него хајте унутра ! Сретен се збиља умео кретати у отменијем друштву н то тако да нико не опази усиљавања. Са сваким је знао рећн нрикладну реч; једном речи умео је бити прнјатан. То се видело и сада. Друштво, које беше прилпчно уко-