Delo

Д Е Л О 432 чено, ожине у једанпут. Беше он свима познаник, па донекле п повереник, јер је скоро свима био лекар, и она нема тиипша коју затече, кад је дошао, наруши се пријатним жагором. Поведе се разговор о његовом данашњем предавању. Он јс одговарао на сва постављена питања, одговарао одмах и то тачно, прецизно, као да је то све држао спремно у џеиу. Живим бојама сликао је он идеалну слику будућности да је готово све слушаоце занео. Он је видео какав утисак чини његово објасњење, али му се често отимао поглед у дно салона где је седела Јелка, са рођаком Станићкином, и слушала га пажљиво. Разговор се ноче локализирати на поједине груие. Он приђе клавиру и стаде прелетати немарно прстима но белим диркама. — А, докторе, да чујете моју Јелчицу ! То је виртуоскиња. Он се поклони. Ви знате да ја уживам у музици ! — Е, онда ћете бапт уживати ! Јелчице, душо, деде одсвирај што год. Јелка приђе збуњено клавиру и седе. — Бојим се да нећу моћи задовољити господина својом уметношћу — рече она поруменивши. — Да чујемо! Па шта хоћете да свирам ? — То што је пред вама. Пред њом беше отворена књига малоруских песама. II она иоче свирати.... — Ви изврсно свирате, госпођице! Право каже г-ђа Станићка, ви сте виртуоскиња — рече Сретен. Она подиже своје дуге трепавице и иогледа Ј’а. Оваких виртуоскиња, госнодине, као ја што сам п\ н је свет; за то вас молим да ми се не носмевате ! - Охо ! Ви канда волнте да збуњујете људе, госпођице? 1\о би то рекао?! — Ј)ече дрско С'ретен.