Delo

ЈУНЛК НАШИХ ДАНЛ 433 Варате се. господине. Ја се само ограђујем од онога што је сувшпно. Ви ми сувише ласкате. Моја муаичка спрема то не заслужује. Сретен јој оде доказивати како он у ошпте сам не уме свирати, али веома воли музику, и како, бар овде, у Београду, није чуо бољег мајстора на клавиру од ње. Онај оштри тон поста блажји, мекши; онп разговараху о музици. музичарима и уметницима на појединим инструментима. Она беше добро музички образована, а и иначе васпитано и прилиЧно начитано чељаде. Кад су нолазили столу да вечерају, г-ђа Станићка пролазећи мимо њега припита шапатом : Па, шта велите г. докторе ? Имам ли укуеа? — Као и увек ! — одговори он истим тоном. — То ми онет нисте ништа каза.ди, јер се нисте баш свакад слагали с мојим укусом. — То ипак није био знак да ви немате укуеа ! Она га погледа. Дубоко му завири у очи као да би хтела да завири у душу томе ђаволском човеку. Али Сретен издржа њен поглед. Ви сте ђаво! — рече она, на се окрете гостима. Госпође, госнодо, заузимајте евоја места. На сваком тањиру беше карта са именом онога ко ће на то место сести. Сретен доби место до Јелке. Веома га ноче занимати ово девојче. Он је, у почетку. пришао њој као и свакој другој, да рекне коју реч из учтпвости или од шале, као што је обично чинио; али начин на који она одби ласкање његово, па онај тихи, мпрни тон пун ноуздања — мало га трже. Он јој поче поклањатн више пажње и нађе иуно врлина. Око јој заиста беше лепо; коса се прелевала као злато, глас пун сребра... једном речи, она беше створ којп заслужује симпатију. Па после још му се нешто чудно догоди. Он. који вазда владаше собом. који је вазда мислно о себи алн ннкад ннје говорио — иоче да говори баш о себн. Њему беше стало да ово лепо девојче има о њему што лешпе миш.љење.