Delo

ЈУНАК НАШИХ ДАНА 435 — ....која ми се допала — настави Сретен, не обзирући се на овај интермецо.’— Ви сте ми казали да је то лепо васпитана и доста образована девојка. Ја сам се о томе уверио разговарајући вечерас с њом. Али, ви сте ми рекли да она доноси мираза у готову 30.000 Форинти. Је ли и то истина? — Јесте. — Могу рачунати на вашу реч ? — Сад ћу вам донети иисмо њезине мајке. Ја сам озбиљно на тој ствари радила. јер сам веровала да ћете пред Јелчицом положити оружје. Идем да донесем писмо. Не треба. Ја верујем вашој речи ! Само вас молим да ми не замерите. Ја сам човек који страшно волп да му је све у своме реду. Не кријем чак нп ту своју „слабу страну" како ови наши кажу — да хоћу п новаца уз девојку. Ја сам строшио своје имање учећи. То треба да ми накнади онај, кога дижем до себе и коме позајмљујем своје име! ^ паметном свету то је у своме реду; код нас то још иде идилски. Да ми је двадесет година, ја бих можда н сам тако мислио: али пошто сам тридесет нретурио. то онда... — Имате право !... Па кад се онда можемо надати? Кад ћете прошевину? Колико вам треба да се размирлите ? Ја сам размислио! Оставите мп само одрешене руке. — А шта она вели ? То оставите мени. Лепо. — Њени нису противни? Напротив — радовали би се.... — Хвала вам, госпођо! Пољубивши г-ђу Станићку у руку, он се диже и оде оиет Јелци од које се скоро цело вече није одмицао. — Госпођице — рече он — вечерас смо доста извините за израз — ћаскали, а сад ми допустите да се нешто озбиљно разговарам с вама. Драге воље, господине. — Онда изволите овамо да седнемо.