Delo

ЈУНАК НАШИХ ДАНА 437 У тај мах заграјаше. За ето! За ето! Да се мало мезети! II понрне ене жпво у триезарију. Сретен се такође упути трпезарији. водећн Јелку иенод руке. Кад уђе он рече гласно : Госпође и госиодо ! Част мн је преставити вам моју заручницу, г-ђицу Јелку Николићеву! На једаниут наста типгина. Сви беху изненађени па чак и г-ђа Станићка. И ако је знала да се ту нешто енује опет јој ово доће ненадно. Она прва дође себи. — Ама није могућно ! — Могућно је. зашто не V рече доктор. — Јелчице !... Па нека вам је срећно ! — рече она пружајући руку коју доктор иољуби. Сад настаде честитање. Полетеше са евију страна. Сретен одговараше ведро и весело свима. — Па кад то свршисте? — пита г-ђа Станићка. — Мало чае ! • — То је мушки ! — рече пуковник, девер г-Ке Станићке. Тако ти. брате, волим кад неко војнички!... Еј. алал ти вера. докторе ! Госнодине. нримите и моје честитање ! Ја вам честнтам н девојку и начин на који сте то извели ! — рече г. министар иностраних дела. — Хвала ! Ово све одушеви. Наста пијанка и весеље. А кроз све то отимаху се узвнци дивљења. У нашег доктора све друкчије ! (НаставиКе се) Јанко ЈА. ^ЗесЕсЛиновиљ